Vest o uništavanju murala koji je francuski strit-artist i muralista Remed 2009. godine naslikao u Novom Sadu, uz dozvolu samog Grada, a na inicijativu organizatora festivala uličnih svirača, dakle legalno, nažalost, ne predstavlja izuzetak ili pak ružni incident kada je u pitanju odnos aktuelnih vlastodržaca prema umetničkim delima u javnom prostoru. Naprotiv, u pitanju je samo još jedna od mnogih epizoda sličnog scenarija, već viđenog na primerima uništavanja murala studenata Fakulteta likovnih umetnosti na stanici Prokop, pokušaja krečenja murala Joškina Šijana i na kraju krajeva – uništavanja murala grupe umetnika u Mostarskoj ulici koje je prošlo sasvim bez reakcija javnosti, jer je, ruku na srce, u odnosu na razmere fantomskog razaranja u beogradskoj Savamali jedan zid manje-više delovao kao sitan kusur.
Ipak, friške varvarske aktivnosti novosadskih fantoma koje, reklo bi se po saopštenjima nadležnih službi, niko nije poslao na zadatak, uprkos tome što njihova rabota podrazumeva dozvole najmanje tri gradske institucije, iako u pogledu scenarija ne deluju kao nešto novo, osim nove štete donose i nov, i prilično neočekivan zaplet. Po svemu sudeći, motivi za uništavanje ovog rada nisu sasvim uobičajena palanačka sklonost ka izjednačavanju okrečenog i lepog (setimo se samo spektakularnih izjava predsednika opštine Leskovac povodom odluke da se mural Joškina Šijana prekreči), već se sama poruka murala „The only truth“ koja se odnosi na potrebu pojedinca da se oslobodi manipulacije većih i jačih, te izbori za sopstvenu slobodu, ali i raniji izrazi negodovanja Srpske pravoslavne crkve povodom kojekakvih kulturnih papazjanija – Zmajevih dečjih igara, na primer – koje se baš kao i sporni bivši mural, zbivaju u blizini, takoreći pod pendžerom Vladičanskog dvora, pojavljuju kao mogući motivi. Dakle, biće da se ovoga puta nije krečilo isključivo iz ljubavi prema krečenju, nego da je ipak monumentalna slika koja vrišteći poziva na buđenje bila trn u ponekom oku. Ponekom važnom oku, moglo bi se dodati.
Novosađani su na krečenje Remedovog murala reagovali na način koji, uprkos gorčini samog događaja, šteti koja je ovom prilikom učinjena, uvredljivom i zabrinjavajućem modelu funkcionisanja fantomskih terenskih službi uliva nadu da je neka vrsta relativno organizovanog otpora bezumlju i odsustvu svesti ipak kadra da na vesti iz „kulturne crne hronike“ privuče pažnju šire javnosti. Protest građana, poruke ostavljene na fasadi bivšeg murala same po sebi predstavljaju primer dostojanstvenog građanskog otpora bahatosti i odsustvu svesti o, ne samo umetnosti i njenom značaju, nego i mnogo bazičnijim kategorijama kao što su „javno“, „opšte“, „cenzura“ i „pravo“. Verovatno više od samog uništavanja murala i protesta, pažnju javnosti su zaokupile intervencije neznanog (ili neznanih!) junaka na sveže okrečenoj fasadi. Podugačak crtež penisa osvanuo je na spornoj fasadi 17. marta, prilično jasno ilustrujući stav o novonastaloj situaciji. Pao je mrak – penis je prekrečen i tako već tri puta – oni prekreče – penis opet nikne. Pa makar slučaj „Kural“ golemu pažnju javnosti i dugovao latentnoj fascinaciji širokih narodnih masa faličkim simbolima, to ne menja činjenicu da je autor ili više njih itekako skrenuo pažnju na događaj koji bi u, želim da kažem „moru“, ali čini mi se da je reč „blatištu“ daleko adekvatnija, dnevno-političkih zbivanja jedva dospeo do očiju i ušiju šire javnosti.
Neko je sebi dao za pravo da nešto što pripada svima, u zajedničkom prostoru, bahato uništi. Neko je svestan da za to nema legitimno objašnjenje pa se sada nevešto i na način koji vređa inteligenciju, od svojih dela ograđuje.
To se događa muralima.
To se događa institucijama kulture.
To se, dođavola, događa i čitavim gradskim četvrtima.
Neki dostojanstveno protestuju protiv toga, jer je na kraju krajeva dostojanstvo ono što razdvaja ljude koji smeju da stanu iza svojih stavova i postupaka od onih drugih.
Ipak, neko je progovorio i obratio se jedinim jezikom koji oni prvi razumeju: „Eto vam kurac“. I pročulo se, najzad.
