Kada su me obavestili da odbor festivala i umetnički direktor imaju želju da ukažu čast umetničkom radu mog oca, srce mi je zaigralo brže.
Bekimov odnos prema umetničkom činu stvaranja je bio gotovo religiozan, sličan odnosu vernika prema hramu. On je iskreno mislio da umetnost može da promeni svet, da učini čoveka boljim, da ga oplemeni. Verovao je da nam umetnost daje mogućnost da progovorimo u ime onih čiji se glas retko čuje. A onda je izgubio veru i u čoveka i u lekovitost sopstvene profesije. Imao je 51 godinu, koliko ja imam danas, kada je odlučio da siđe sa scene i ode u tišinu.
Odlučio je da se povuče iz javnog života u znak protesta protiv epidemije nacionalizma koja je zahvatala ove prostore jer je znao da je mržnja najopasniji virus koji se najbrže širi, a najteže zaustavlja.
Njegov je Gajgerov brojač bio veoma osetljiv, i nažalost potpuno ispravan. Naravno umetnik ne može bez umetnosti, on je samo zamenio život pred publikom pisanjem u samoći, iz koje su nastale dve knjige za koje je smatrao da je nešto najvažnije što nam je ostavio.
Potreba umetnika da postavlja pitanja, da svedoči i komentariše svet u kome živi je slična našoj potrebi za vazduhom.
*govor na otvaranju 48. FEST-a u Beogradu
**preuzeto s Kaleodiskop media
